* Autobus broj 16, šest sati popodne, špic, svi se vraćaju kući, ludnica.
Jedan od putnika koji udobno sede je crnac, neodređenih godina.
Autobus staje na stajalištu, ulazi žena, trudna je, što se lako vidi, nosi pune torbe, jedna baba i još nekoliko ljudi.
Crnac, videvši trudnu ženu:
- “Izvolite, sedite.” ljubazno joj, na solidnom srpskom, nudi mesto i ustaje.
U tom trenutku autobus kreće, a ona baba, videvši u magnovenju slobodno mesto, jurnu na isto, odgurnu trudnu ženu i brzo
uskoči u stolicu. I sedi tako ona, sva srećna što je „osvojila“ prazno mesto, kad joj crnac ljubazno reče:
- “Oprostite, ali ja sam ustupio mesto ovoj gospođi jer je trudna i
izgledala je umorno. Mislim da se vama ništa loše neće dogoditi ako
još malo budete stajali, a nju pustite da sedne.”
Na to baba odgovara:
- “Ne znam iz kojeg ste plemena mladiću, ali ovde, u ovoj civilizovanoj zemlji
ustupa se mesto starim i bolesnim ženama, a ne mladim i zdravim!”
Crnca je očigledno naljutila ova rasistička primedba pa je lepo i
izrazito “ljubazno” odgovorio staroj gospođi:
“Ne znam iz kojeg ste sela vi gospođo, ali u mom se selu takve stare i
zajedljive babe jedu za večeru!” *
